Nije uvek stvar u brojkama. Nije uvek stvar u brzini. Ponekad je najveća pobeda – pojaviti se.

Stajala sam na startu trke od 10 kilometara na Beogradskom maratonu sa hiljadu misli u glavi, ali jednom jasnom: “Ovo radim za sebe.” Za sve one trenutke kada sam mislila da ne mogu, da neću uspeti, da nisam dovoljno spremna, jaka, brza, a ipak — tu sam.

Svaki korak me podsećao na neku borbu koju sam vodila. Na dan kada sam želela da odustanem, ali nisam. Na tišinu kroz koju sam prolazila dok sam u sebi gradila hrabrost. Na snove koje sam gurala pod tepih, jer su izgledali preveliki. I onda shvatite: ništa nije preveliko kada kreneš — makar malim koracima.

Naravno da nisam do toga došla preko noći, o maratonu sam maštala par godina pre nego što sam istrčala ovu trku u aprilu 2025. godine. Želela sam da istrčim polumaratonu, međutim dobila sam bronhitis. Kada sam dobila notifikaciju o informacijama za ovu godinu, znala sam da ću ove godine uzeti medalju. Videla sam je ispred sebe iako nisam znala kako tačno izgleda. Videla sam sebe kako srećno i ponosno govorim deci da mogu postići sve što žele, a imam i dokaz da to potvrdim. Uprskos svemu što me je lomilo, trčala sam. Svako ima neki svoj izazov, za koji zna koliko mu je neophodan, koliko mu je ta pobeda potrebna. Nisam čekala, odlučila sam da uzmem ono što mi pripada, da konačno budem osoba koja je istrčala makar i tu najkraću relaciju na maratonu. I bilo je fenomenalno. Nije bilo lako, osećala sam i svoju težinu i težinu svih mojih muka i baš zbog toga, trčala sam dalje. Vera je u meni. Vera je oduve bila u meni usađena od detinjstva, od kada sam saznala da je Bog u srcu, da je bog ljubav, verovala sam u dobro. Uopšte ne moram da imam dokaz, verujem svim srcem. Nije pitanje da li će se nešto ostvariti, već kada. Život me je naučio strpljenju, sada je vreme da naučim sebe da pobeđujem. Svi mi nekada pobednici, a nekada gubitnici. 

Ova trka nije bila samo fizička, da istrajnost ne traži savršenstvo, nego odluku da ne staneš. Snovi ne umiru ako ih dovoljno često dozivaš i napraviš makar jedan korak prema njima.

Možda tvoj cilj nije trka. Možda je knjiga. Ili posao. Ili novi početak. Ili sloboda. Šta god da je — znaj ovo:

Možeš sve.
I ne mora sve odmah.
Ali mora iskreno.
I moraš da počneš.

Nekada je teško biti iskren, mislim prema sebi, u trenucima kada smo navikli da primenjujemo obrazac koji nas je prethodno spašavao, u sledećem trenutku radi protiv nas, to je podsvesno, naravno da niko ne bi namerno išao protiv sebe (bar je to zaista retko). Ono što je važno jeste da budemo svesni šta je i kada korisno za nas. Znam da reč korisno svučni izlizano, ali nikada nije izlizano voleti sebe. Svako ko voli sebe, neće povrediti druge. Srećni ljudi ne povređuju, već povređeni. Zato se okrenite sebi. Prepoznajte kada se ponašate isto iako je situacija različita. Recimo često sam brzala, jer je mene život odavno učio da brzo donosim odluke, iako nisu sve odluke bile dobre, brzo sam morala da ih donosim kako bih funkcionisala, kako bih mogla da živim. Međutim, trebalo mi je vremena da prepoznam da brzam, kada nema nikakve potrebe za brzinom, kada imam svo vreme ovog sveta da donesem određene odluke. Ništa više nije toliko hitno, u redu je. Imam vremena. To me je zbunilo, ali to je za mene bilo sasvim novo poglavlje. Preispitivala sam se. Kada osvestimo koliko toga možemo/trebamo menjati kod sebe, možemo upasti u zamku da trebamo sve menjati kod sebe. Zato samo nežno prema sebi. Ne moramo baš mi izlečiti sve generacijske traume, no dobro je da uradimo koliko možemo. 

Nekada smo toliko bežali od trauma, da smo na tom putu izgubili sebe, i bojimo se da ako se vratimo sebi, ako budemo u svojoj koži da će to toliko boleti, jer će se vatiti sve naše traume. Šta ako postiji način da možemo biti u svojoj koži i da to ne boli? Šta ako možemo preboleti sve što nas boli? Šta ako možemo? 

Ako si ikada mislio/mislila da si preslab/a, preumoran/na, previše kasno za nešto — samo se seti da neko upravo sada dostiže svoj cilj koji je nekada izgledao kao nemoguće. Možda ćeš to sledeći biti ti. Razlika od možda do uspeha je samo istrajnost. To je zapravo ključno, da ustaneš i ponovo i ponovo pokušaš, do kada? Do uspeha. 

Često puta sam čula, to je nemguće i ipak bih uspela, dok bih se nekada zaustavila i kada bi se sve otvaralo. Pronađi u sebi razlog koji će te uvek podsećati zašto nešto radiš, uprkos bilo kojoj težini ili prepreci koja ti dolazi u susret i nastavi dalje. 

Ova medalja je tvoj znak da možeš pobediti u čemu kog ti iskreno želiš, ovo je tvoja potvrda da ćeš to sigurno uspeti ako zaista pokušaš i daš sve od sebe. Strpljivo ću čekati tvoju priču do tvoje medalje. Samo hrabro!