Šta je saučesništvo u nasilju? Da li ste ikada bili saučesnik?

Šta to tačno znači saučesnik u nasilju?

Saučesnici u nasilju su često deca, naravno to često nije njhov izbor uključujući vršnjačko i porodično nasilje, pre svega. 

Saučesnici su često komšije, prijatelji, a pre svega porodica koja je sklona “kolektivnom pretvaranju” srećne porodice. To je jedna posebna tema, zato sada neću ulaziti u detalje. 

Saučesnici u nasilju su svi koji ĆUTE i time što dopuštaju da se nasilje i dalje ponavlja i pretvarajući se kao da se ništa loše nije dogodilo. 

Saučesnici u nasilju su medijske kuće, takođe, baveći se klikovima, a ne istini i pravima, nepravdi koja se zaista dešava ljdima koji trpe nasilje. 

Direktni akteri u nasilju, osim nasilnika su institucije koje ne primenjuju zakon na adekvatan način, takođe je važno pomenuti ljude koji imaju veliki uticaj na druge ljude i promovišu govor mržnje zbog ličnih frustracija. Važno je podizati svest o ovome. Važno je da imamo svoje mišljenje koje je kritičko mišljenje, važno je da uvek sagledamo širu sliku. 

Naglasila bih još jednom značaj psihoterapije. Svako ko misli da ne treba razgovarati sa stručnim licem, živi u zabludi. Mi smo narod koji je mnogo propatio, narod koji je izuzetno velike bitke takođe dobijao. Mi smo bili izloženi kolektivnim traumama i sada je vreme da ih se oslobodimo. 

Da li ste čuli za majku devet Jugovića? Da li je ona bila samohrana majka? Zamislite, u istoriju su takođe postojali samohrani roditelji, to znači da nisu direktna posledica modernog društva. 

U rečenicu bolje dobar razvod, nego loš brak, ne verujem, jer da je tu išta dobro ljudi se ne bi razvodili. Naravno, obe strane treba da rade na poštovanju, osnovnom. Postoje stepeni narušenosti odnosa, definisaćemo fizičko nasilje kao najtežu povredu odnosa. 

Žrtva se ne postaje, žrtva se vaspitava. To znači i da se nasilnik vaspitava. 

Nasiličko ponašanje možete primetiti u ranim periodima svoje dece. 

Često se zanemaruje i smatra “dečijom igrom”, roditelj je taj koji direktno utiče na dete, pre svega svojim primerom, a zatim i veštinom vaspitavanja. 

Sigurno je roditelju pažnja skrenuta tokom uključivanja deteta u kolektiv, ukoliko je bilo nekih odstupanja. Vrtić, predškolsko, škola, hobiji…

Nismo mi baš u džungli, sigurno je bilo prilike primetiti destruktivno ponašanje, bilo prema sebi samom, bilo prema drugima. 

Nisam još upoznala osobu koja je roditelj nasilnika, koja je prihvatila odgovornost svog vaspitavanja. Naprotiv, često čujem “uradila sam sve kako treba”. Ukoliko ičiji sin ili ćerka ikoga povređuju, bilo da su deca ili odrasli, to nije sve kako treba. 

Nije, žao mi je. Nešto nije u redu. Verujem da povređeni ljudi povređuju ljude ili deca poveđuju decu, nažalost. Tu treba reagovati. Odgovorno i bez krivice. Krivicom ništa postići nećemo, možemo samo odmoći sebi u tom trenutku. 

Moja namera nije da ikome stavljam prst u oko, već da definišem ono što svi vidimo i ćutimo kao neprihvatljivo ponašanje. 

Ružica Radović, je na prvoj humanitarnoj tribini “HrabriJA” naglasila značaj dobrog uzora detetu. 

Ukoliko se dete ponaša destruktivno, to ne znači da je nemoguće uticati na njega. Njemu je dovoljan bar jedan uzor, zapravo neko ko će dete zaista prihvatiti. Svi mi imamo potrebu za ljubavlju, iskrenu prihvaćenost i da nas zaista neko vidi, da neko zaista obrati pažnju na nas. Imajući u vidu situaciju u kojoj se većina roditelja nalazi, teško je bezbrižno provoditi vreme sa detetom, decom. Uvek trebamo naći vremena da te male glave čujemo, ništa nije važnije od njih. Baš ništa. Ukoliko zaista nemamo vemena, neophodno je da nešto menjamo. Kada imate svest o nečemu, imate i moć da menjate, moguće je da sada niste svesni toga, ali pokušavajte dok ne uspete. Pokušavajte dok ne uspete. Pobednik je onaj koji nije odsutao – to je jedina razlika između pobednika i gubitnika. Koliko puta sam samo do sada mogla da odustanem, nisam. Možda je izgledalo kao da sam se predala, ali nisam. Izolujte se kada vam je to neophodno, ali nastavite da pokušavate. Dugujemo njima sebe. Neizostavan deo u vaspitavanju dece, jeste da ih naučimo da vole sebe. Ljudi koji vole sebe neće povrediti druga ljudska bića. Osobe koje vole sebe, mogu voleti i druge ljude. Uvek postoji rešenje za problem, možda rešenje neće doći preko noći, ali učimo ih istrajnosti, tako što smo i mi sami istrajni. RODITELJSTVO NIJE SAVRŠENSTVO. Svi mi roditelji pogrešićemo u nečemo sigurno iz najveće ljubavi i iz najbolje namere. Pogrešićemo ali to ne znači da sebe trebamo deklarisati kao loše roditelje. Svakog dana imamo priliku da uradimo nešto dobro. Deci jedino treba ljubav. Znam da svi mi koji radimo osećamo krivicu kada nismo sa njima, barem kada su mali. Tu krivicu često hranimo poklonima, a kada se još pomešaju krivica i traume iz detinjstva administrativne zabrane mogu otići i preko 60.000, ako ja nisam imao/imala pa zašto moje dete da nema…… Ponoviću, deci je jedino neophodna ljubav. Učimo se da volimo, ičite ih da vole sebe i druge. Pokažite im svojim primerom. 

Svaka odrasla osoba sa kojom sam razgovarala, koja ima bilo koji vid traume, koren traume je zasađen u detinjstvu, neretko su to prva sećanja. 

Neko je to primetio. Neko ko nije imao dovoljno hrabrosti da prizna, a još manje da problem reši. 

Ukoliko se vaše dete tuče u vrtiću ili školi to nije jednako posledično da će tući svog emotivnog partnera, samo je sigurno da to treba rešiti. 

Zaista smo predaleko otišli u kolektivnom pretvaranju, zaboravljamo odgovornost koju imamo, kako za sebe, tako i za druge. 

Majka sam dva sina, preispitujem se više puta dnevno. Roditeljstvo nije rad na detetu, roditeljstvo je uvek rad na sebi. 

Roditeljstvo nikako nije jednako savršenstvo, ponavljam. Savršen roditelj ne postoji. Ukoliko brljate i priznajete svoje greške, velika je verovatnoća da radite pravu stvar. 

Moje dete je savršeno meni, jer je moje. To im i govorim, naravno da vas kao majka volim bezuslovno i bezgranično, naravno to ne znači da nemamo zdrave granice jedni prema drugima, a posebno naglašavam da postoje ljudi kojima neće biti posebni. 

Tu toplo preporučujem roditeljima, pre svega, da pročitaju i razumeju “Neki te ne vole ljudi” od Nedeljka Popadića. 

Baš zato što volite svoju decu, naučite ih da podnesu poraz, pa makar to značilo da ih neće svi voleti. Naučite ih da vole sebe i da vole druge, svoju slobodu koliko i tuđu. 

Znam, ova teorija dobro zvuči, praksa je malo teža, krivudava, teška i radosna, ali ovo je vreme kada nam je nauka dostupna, kada nam je znanje na klik od nas. Izgovori zaista ne postoje. 

Da, bolno je priznati sebi, da je sin pretukao svoju ženu. Posebno jer, ta majka treba priznati sebi koliko je batina ona dobila pred tim detetom, koliko porodičnih trauma nije rešeno. Lakše je reći, ma laže kučka. Naći opravdanje za tog sina, ali šta kada taj isti sin povredi i svoje dete? Povređuje li onda i njeno/njegovo unuče? 

I dalje nam je normalnije proslaviti svadbu ili rođendan pred 300 rođaka od toga da istom tom rođaku pomognemo ukoliko trpi neki vid nasilja. 

Normalnije je otići i kupiti nove stvari od plaćanja psihoterapije i rešiti svoje traume, probleme ili strahove. Otići ili odvesti nekoga. 

Naravno, u tom bacanju svetla na nasilnike, nećemo izostaviti ni žene koje se svete svom emotivnom partneru, najčešće ocu svoje dece, posebno ukoliko želi da ih napusti. Niko se neće zadržati rađanjem deteta, i niko iz tog razloga neće otići.  Živo biće nije predmet, niti je roditeljstvo kocka. U ovom slučaju, žene nasilnik, znam znatno manji broj žena. Žena podršku od rodtilje nema, zapravo nikada pravu nije ni imala, bilo nasilnik ili žrtva. Ovo su moja iskustva iz prakse, naglašavam. 

Odgovornost okoline je ogromna. Slučaj bizarnosti i iskrivljene realnosti je ogroman, naravno to ne znači da tendenciju rasta treba shvatati kao nepromenljivu, već kao direktno promenljivu. 

Počnimo od sebe, a zatim oko sebe. 

Moram priznati da je procenat majki koje će pomoći jedna drugoj izuzetno veći od procenta očeva. Često sam za svoju decu čula nedostaje im otac i nažalost, ređe očevi zaigraju fudbal sa celom ekipom. 

Društvo smo kome natalitet opada, najveći je broj jedinaca, ta deca imaju dva roditelja i tako retko se isti ti roditelji upuštaju u bilo koju igru sa tuđom decom. Koliko god bilo ludo, ovo zaista razumem, jer moj prvi sin, ljubi ga majka, sigurno ne bi isto bio vaspitavan kao jedinac,  sigurno ne bih ni ja bila ista. Ovde bih naglasila da razumevanje ne znači opravdavanje. 

Vreme je kada prave vrednosti treba pojačati, istaći. Nisu one toliko retke, koliko je naše ćutanje postalo navika. 

Odgovornost povređivanja drugog ljudskog bića je na nama, od porodice do društva. Previše života je izgubljeno i previše je ubijene dece. Odgovornost je na svima nama. Da li se ponašamo kao da se ništa nije dogodilo ili smo itekako svesni da jeste i svesno se menjamo?

U skladu sa svojim interesovanjima, veštinama i životnim iskutvom osnovala sam udruženje “HrabriJA”, aludirajući na hrabri i ja. Da ima veći broj ubijenih žena, ali broj samoubistva muškaraca niko ne pominje, a svi smo svedoci tragičnih vršnjačkih nasilja. 

Broj žena koji se obraća udruženju je duplo veći od broja muškaraca. I nisu svi jednako spremni da naprave korake ka svojoj slobodi. 

Ono što je poražavajuće, jeste da su žene često dodatno zastrašene samim institucijama, dok muškarci dobiju šah mat u samom startu. 

Ponašamo se kao da zbog muškaraca nasilnika moraju da ispaštaju i oni kojima je neophodna podrška, a žene za sve one koje zloupotrebljavaju svoja prava. 

A deca? Kao da je svačija igra bezazlena. 

Nasilje je društveni problem i tako ga trebamo rešavati bez obzira na pol i godine. 

Nasilje se ne rešava nasiljem. 

Nedavno sam čula, klin se klinom izbija, ali onda ostaje rupa. Nasilje se rešava rastom empatije među nama. 

Pružite empatiju kada god možete, budite strpljivi u odnosu sa drugim ljudima, koliko god to bilo teško. Nekada tako, možete promeniti nečiji život, a nekada i spasiti. 

Budite primer, ukoliko volite da radite nešto ispravno i korisno. Govorite javno. 

Preuzeću odgovornost i pozvati vas, ukoliko ste hrabra žena ili muškarac lider, da se pridružite udruženju “HrabriJA” i pomognete nam u ostvarenju naše misije. Put ka zdravijem društvu je moguć kada koračamo hrabro zajedno.