Na dečijim licima uvek treba biti radosni osemh pun bezbrižnosti, a ne okice pune straha i briga. 

Smela sam. Ko bi trebao da mi da dozvolu, ako ne ja sama? Nisam tu da zagovaram razvod, niti išta tako želim, to znaju ljudi u mom okruženju najbolje. Postoje tačke, prelomne tačke u odnosu, a jedna od tih je fizičko nasilje. Nisam ni psihijatar, ni psiholog, niti mislim da postoji kompetentna osoba koja može da ti kaže da nasilje ne trebaš da trpiš. Ti znaš da je nasilje kažnjivo, isto kao što znaš koliko i nije. Koliko institucije ne rade svoj posao, zbog čega su deca i žene platili svojim životom. Ti si jedina kompetenta osoba za svoje granice, ti imaš pravo da odlučuješ o svom životu.

Naravno, nikome ne treba opravdanje za razvod, ali smo skloni da se pravdamo kada nas osuđuju.

Da, cele tri godine sam bila u braku i koga to briga, koga briga koliko dece imamo i koliko smo se poznavali pre toga. Naravno da se nisam udala za osobu koja je bila loša prema meni. Udala sam se za osobu koja je bila predivna prema meni, do jednog momenta. Ukoliko imate potrebu da saznate razlog zašto je imao potrebu da me izudara pred decom, onda niste na pravom mestu. U vama ima potreba za tračarenjem i za hranjenjm lošim vestima, a time zaista ne želim da se bavim, zato sam morala da podvučem crtu. Ukoliko je neko lud i ima potrebu da ikoga izudara, zaista se ne treba baviti povodom, već zaustavljanjem nasilja. Osobu koja je pretučena PITATI KAKO JE, POMOĆI KOLIKO MOŽETE. U ŠIROKOM LUKU IZBEGAVATI PITANJA KAKO SE I ZAŠTO TO DOGODILO, ZAŠTO JE ĆUTALA, ZAŠTO JE TRPELA. U slučaju da se to pitate, obratite se psihologu i rešite izvor te radoznalosti, koju tačno to ranu u vama želite da tim odgovorima zalečite. Svako ko ima potrebu da se teši tuđim bolom, ima svoj bol kojim ne želi da se bavi. Kakav god bio tvoj problem, tvoj je i najviše boli. Svet bi bio mnogo lepše mesto kada bi svako rešavao sve ono što ga izjeda, umesto da svesno ili nesvesno povređuje druge ljude.

Kada sam to razjasnila, da se vratim na temu. Odakle mi hrabrost da se razvedem kada sam u tom trenutku imala bebu od osam meseci i drugu od dve godine… Ne znam. Nisam razmišljala o tome šta me čeka, razmišljala sam šta više ni u ludilu neću da trpim. Moj unutrašnji alarm je vrištao.

U trenucima kada sam dobijala udarce u glavu, po prvi put u životu, posebno tom jačinom, kada sam shvatila da me ne čuje koliko me boli, koncentrisala sam se na bežanje. Tog trenutka sam znala gde mi je telefon i molila Boga da prestane, da zgrabim svoje dete koje u strahu i čudu gleda kako me on udara, dok je mlađe dete plakalo. Moj stariji sin je bio zbunjen. Ućutao je, od tog momenta je dugo ćutao, mesecima nije govorio druge reči koje zna osim mama. U momentu kada je shvatio da mlađe dete plače, uzeo ga je u naručje, zgrabila sam telefon i starije dete i izletela na ulicu. Ne znam tačno kako sam to uradila. Znala sam da će mi mlađeg sina vratiti jer sam ga dojila, a znala sam da starijem u tom trenutku trebam mnogo više. Pišem ovo sada i imam utisak da je ovo preživela verzija mene koja više ne postoji i divim joj se sa koliko bola se suočila. Ničega me nije sramota iako me je tada mnogo bilo.

Pozvala sam policiju dok sam držala dete, znate šta su mi rekli? Mi nismo nadležni za tu opštinu. Pozvala sam broj za brzo biranje policije i oni nisu nadležni??? Naravno da sam ih opsovala jer sam trpela bolove. Tu je bio početak mog razočarenja u institucije, ali nisam odustala. Nisam odustajala. Zato znam koliko je važna zajednica podrške. Nekada je dovoljno da znaš da postoji bar jedna osoba koja je imala slično iskustvo, traumu kao i ti i nastavila da živi svoj život. Da, ima pravo da živi svoj život.  

Kada sam se borila za svoj život, shvatila sam da sam živa. Osećala sam veliku potrebu da svojoj deci pružim lepše detinjstvo, a znala sam da to više nije u tom braku. Ni jedan odgovoran roditelj neće izložiti dete nasilju, barem ne svesno, zato ga treba osvestiti što pre. Shvatila sam da u meni ima neostvarenih snova, a znam da deca uče na primeru. Znam da dugujem njima isto koliko i sebi da bar dam sve od sebe da te snove ostvarim. U svakome od nas kriju se snovi koji su ovom svetu neophodni. U svakom od nas kriju se divni talenti koje smo zanemarili ili nismo imali hraborsti da ih negujemo ili smo ih samo zanemarili zbog tuđih potreba. Jednom kada progledaš, više ne možeš da žmuriš.

Žene su često bile nezaštićene baš u svom domu, bilo da je to njihova rodna kuća, dom u kome su osnovale nov život sa partnerom ili otišle u njegovu kuću. Veliki broj žena je izgubio život baš u porodičnom domu, gde bi trebale biti najbezbednije.

Ne smemo zaboraviti da žrtve nasilja takođe mogu biti i muškarci, a svi mi punoletni građani, trebamo biti svesni da su deca najnezaštićenija. Vršnjačkog nasilja, nažalost sve više ima.

Muškarci najmanje traže pomoć, nažalost još uvek smo u patrijahalnoj sredini gde je sramota potražiti stručno pomoć ali nije sramota vršiti nasilje nad slabijima. 

Govorimo jasno i glasno o bolestima zavisnosti koje su u najčešćem slučaju uzrok vršenja nasilja. Budimo hrabri da govorimo o temama koje su važne za naše društvo. Predugo nam se servira šund.

Studenti su nam pokazali divan primer, sledimo ih.

Da, rezimiram, ne pozivam nikoga na razvod, ali svakoga ko trpi nasilje pozivam na promenu. Takođe i sve one kojima nedostaje hrabrost u nekom životnom segmentu ili one koji su bili hrabri pred životnim izazovima pozivam da se pridruže udruženju.

Budimo hrabri za nove promene.